Nadoljub Dugalić

24. Februar 2011. je osvanuo kao i svaki normalan dan. Jutro je bilo sunčano i tpolo, što nije ništa posebno za Australiju, jer je leto još uveliko trajalo. Gradnja našeg novog molitvenog doma u Sidneju bila je u punom jeku. Trenutno smo radili jedan od najvaznijih radova zbog vremenskih nepogoda koje su u Australiji u poslednje vreme postale nepredvidive, a uostalom tako je i u celom svetu.

Tih dana uzurbano smo pokrivali zgradu jer su meteorolozi predviđali kišovito vreme koje dolazi, a trebalo bi se zadrzati izvesno vreme. Kao i svim graditeljima i nama je bila zelja da pokrivanje zgrade uradimo pre nadolazećeg kišovitog perioda. U Australiji je vreme jako nepredvidivo. Zna se dogoditi da mesecima nema kiše, a ponekad kiša pada toliko da poplavi milione hektara (kao prošle godine Queansland).

Nadao sam se da ćemo toga dana završiti krovne radove, ako nas vreme posluzi, jer promena vremena sa kišom je trebala početi već istog dana. To bi nam mnogo značilo, jer bi tada bez obzira na vremenske uslove mirno mogli raditi unutarnje radove. Kiša nije počela tog dana, ali je dan bio tako vruć da su par sati uslovi za rad bili otezani, i to nas je zadrzalo. Zgradu smo pokrivali metalnim pokrovom (colorbond), te ako je temperatura zraka oko 40 stepeni, temperatura metalnog krova je oko 70 stepeni. (na ovakvoj temperaturi mozete ispeći jaje). Upravo toliko nam je nedostajalo da toga dana završimo krovne radove. Bilo mi je jako krivo što nismo uspeli, jer već u veče su počeli dolaziti oblaci.

Ne mogu vam opisati kako sam se osećao, te sam u svojoj glavi počeo motati unazad film u svojoj glavi, gde smo mogli pozuriti tako da bi ipak uspeli. No što je tu je. Ostaje nam minimalna gotovo nikakva nada, da nas vreme posluzi narednog dana. To veče crni oblaci su prekrili nebo nad Sidnejom. Bilo je grmljavine i munje su parale nebo. Nekoliko jakih oštrih i krupnih kapi najavilo je veliku kišu. No na našu sreću, sve je ostalo na tome.

Sledeće jutro (25. Februar) na moje veliko iznenađenje osvanuo je krasan sunčani dan. Na horizontu nisam video nijednog oblaka, što me vrlo iznenadilo, a svakako i obradovalo. Ipak ćemo uspeti završiti krov prije dolazečeg kišnog perioda. Nisam izdrzao a da ne zahvalim Gospodu za takvu divnu priliku koju nam je pruzio. Već vrlo rano bio sam na krovu da bi postavio kape na vrhu krova, jer nam je samo to još ostalo.

Zurio sam jer sam bio svestan da se za svega pola sata moze sve promenuti. Bio sam u pravu. Odjenom su se pojavili tmurni oblaci koji su za kratko vreme prekrili nebo. Počelo je kišiti, a meni je ostalo još samo nekiliko šarafa i posao je gotov. Iz iskustva sam znao da je metalni krov kad je vlazan vrlo opasan, no zelja da uspem pre kiše i da se više ne penjem na krov je nadvladala.

Ostalo mi je da zavrnem još par šarafa i da zahvalim Gospodu, kad je u tom trenutku zazvonio moj mobilni telefon. Javila se naša najmlađa ćerka Jasmina i obavestila me da je imala saobraćajni udes. Dok je vozila našeg unuka Nou u školu, jedna zena je nesmotreno iz sporedne ulice izletela i direktno udarila u njezin auto. Kazala mi je da se ne brinem, da su ona i Noa u redu, ali da je auto gotov, više nije za voznju.

No i pored njezinog uveravanja da je sa njima sve u redu, jako sam se uznemirio. Pomislio sam da mi ne zeli sve reći u ovom trenutku, te sam pozurio da završim posao i odmah krenem na mesto nesreće. Zavrnuo sam preostale šarafe pokupio alat i krenuo.

U sledećem trenutku ne znam kako i šta se desilo. Dali je moja koncentracija popustila zbog poruke koju sam upravo primio, ili zbog već navlazenog krova, odjednom moja noga se pokliznula. Svom tezinom pao sam na krov i počeo kliziti dole. To su bili delići sekunde, i pomislio sam, ovo je kraj. Krov je bio preko 8 metara visok i ne smem ni pomisliti šta se moze dogoditi kada čovek padne sa te visine.

Dok sam klizio dole u trenutku sam ugledao cev od skele koja je oko 1 metar bila viša od ruba krova. U mislima mi je odjeknulo, uhvatiti se za cev, no nazalost ona je bila oko 2 metra dalje od linije mog padanja. Klizajući na dole nisam mogao menjati liniju.

Na trenutak sam pogledom uhvatio šogora Danijela koji je nekoliko metara dalje bio na skeli. Video sam njegov uplašeni pogled, a zatim kraj. Kako i šta se dogodilo sledećeg trenutka ja stvarno ne znam. Prvo čega sam postao svestan kad sam došao sebi je, da sam čvrsto sa obe ruke drzao cev u rukama, a moje telo samo lagalo skliznulo sa krova na skelu. Par sekundi drzeći se za cev stajao sam u šoku, ne znajući kako se to dogodilo.

Moram vam iskreno priznati da još ni sad nisam svestan kako se tako nešto nemoguće moglo dogoditi. Ali, ako je nama ljudima nešto nemoguće, Bogu je sve moguće. Jedno sam siguran, sam Gospod i Njegova ruka je bila posredi. Ne vidim drugo objašnjenje, osim da je Gospodnji anđeo upravljao mojim klizećim telom kao i rukama koje su uhvatile cev.

Nakon što sam se malo oporavio od dozivljenog šoka, pozurio sam na mesto saobraćajne nesreće, i ustanovio da Jasmina kao i unuk Noa nisu ni ogrebani. To je zaista bilo veliko Bozje čudo, jer je osiguranje otpisalo auto i isplatilo totalnu štetu, kao nepopravljivo.

Narednih trenutaka sam se čudio i divio Bozjoj zaštiti koja je bila nad nama. Toga dana u našoj porodici se mogla dogoditi velika tragedija, ali nije zahvaljujući samo Gospodu. Razmišljajući o svemu tome došao sam do neverovatnog otkrića. Cela moja porodica je bila direktno uključena u gradnju našeg molitvenog doma u Sidneju. Sotona ne voli da se gradi dom Bozji. On zna da će se tu veličati Gospod i obraćati duše. Oštro se pobunio protiv nas. U roku od samo nedelju dana napao je celu našu obitelj.

Samo nekoliko dana ranije moja supruga se vraćala sa posla autom. Već izvesno vreme ima problema sa „tlakom“. U toku voznje u koloni ju je odjednom iznenada uhvatila vrtoglavica. Osećala je da gubi svest. Kakav haos, šteta i povrede bilo kog nevinog učesnika mogu nastati u ovakvoj situaciji, mozemo samo zamisliti. U očaju prizvala je Gospoda i otvorila prozor. Odmah je došla sebi i nastavila kao da se ništa nije dogodilo. Tih dana najstarija kćerka Slađana je morala na hitnu operaciju.

Naš sin Saša je dao veliki doprinos izgradnji crkve. Sve vreme gradnje koja je trajala oko 6 meseci je svakodnevno radio. Kada je bio na najvišoj etazi skele, jedna fosna na kojoj je stajao je iskliznula iz svog lezišta. Skupa sa fosnom pao je na nizu etazu, Zaista je veliko čudo da prilikom padanja nije proletio kroz ne zaštićeni dio skele. Pad sa 6 metara visine je opasan čak i po zivot.

Kako ne zahvaliti, kako ne sluziti, kako ne ljubiti tako velikoga i silnoga Boga koji nas čuva i štiti od svih napada sotone. Neka mu je SLAVA za sva vremena.